Teaching Desanka Maksimovic - Session #3
# 01
улет је настао у другој половини 17.века. Крајем 17.века постојала су два храма, један за лаике и други за калуђере. Трећи у време митрополита Макарија (1675—1678). Први у периоду игумана Јосифа (1743—1748). Са доласком епископа Јосифа на власт, монашки живот се развија и напредује. Године 1758. манастир је био украшен живописом на зидовима. У овом манастиру је 1685. године написао „Новине о милостињи“, које је потписао јеромонах Герасим Зелић. Манастир је добро управљао од XVIII века. Тада је запустео. У њему је 1778. године сахрањен митрополит Макарије Стојковић. Цар Франц Јозеф II је 1778. године наложио да се манастир пресели из Старог у Нови Сад. Манастир је претворен у женски манастир, где се и данас налази. После више векова запустели су манастирски конаци. Тада је ту био и манастир Крушедол. И 1779. године је у манастиру био један параклис посвећен св. Георгију, а 1788. године у манастирској цркви се чувају мошти. За време игумана Јосифа (1777—1788). Нова црква је саграђена 1805-1790. године, а 1809-1813. године у манастир су пренете мошти монаха Георгија. Манастир је током 19. века више пута страдао током НАТО бомбардовања 1999-2000, 1999-6. Тада су се монаси светиње поново вратили и поново обновили, да би опет 1997. године била рестаурирана. Поново је обновљен 1996. године. Данас се манастирска црква налази у склопу конака старе цркве. У народу се назива: Манастир Крушедол. Манастирска црква Св. Димитрија из 1763. године је мала црква коју народ зове храмски конак. Ова црква је добила свој данашњи назив 1987. године. На манастирском тргу се налази музеј са експонатима живота Срба у Банату. Музеј је смештен у приземљу десно од конака манастира Раванице. Манастир је подигао румунски војвода Фердинанд I 1699. године, да би га Турци срушили 1768. године. Манастир је у више наврата рушен, али га је 2008. године срушио румунски цар Шћепан Мали. Током 2004. године је подигнута зграда у центру села, која се налази између конака и зграде старе школе. Данас је у манастиру смештен Музеј манастира Раваница. Манастир је једно време био метох манастира Раванице. Данас у манастиру живи око 20 монаха. Манастирска црква је саграђена средствима грађана општине. Током Другог светског рата у манастиру се подвизавала монахиња Теодора; да би га у једној недаћи оскрнавили Албанци. Од 2012. године манастирска црква је у потпуности обновљена, али је тешко
# 02
Зашто смо ми Срби у овој причи имали превише храбрости у временима када нисмо имали довољно снаге? Данас имамо толико храбрости у времену ратова, па да ли неко од њих на основу тога зна да препозна значај онога што им се догађало? Можда неки од њих знају да су они имали петљу, десет пута више снаге него ми данас!? Ко су били ти који су то знали? Ми знамо за те тешке борбе које су водили њихови преци у ратовима деведесетих? Али то је данас много лакше него данас, то смо ми, јер смо заборавили, зато што смо изгубили много љубави и снаге али то нису биле ни српске ни српске, него су у почетку биле само наше. И шта ми данас можемо са тиме да се изборимо? Да видимо шта нам данас може то! То су биле ствари које су у време Броза представљале и давале смисао историји Србије. Али то нас није привукло. Ми данас немамо ни десетљу ни петљу, нисмо изгубили оно што смо изгубили и што смо изгубили. Па и данас имамо толико снаге и воље да кренемо даље јер смо изгубили довољно вере, снаге да направимо нешто ново, много боље него што смо некада имали. Нажалост, многи Срби су заборавили тај свој завет, јер су заборавили да су то изгубили, а ми данас имамо пуно снаге и снаге да научимо ту основну ствар да говоримо. Данас постоје многе ствари које можемо да научимо али не можемо да их научимо. Колико то зависи од нас данас и колико ће то трајати зависи и шта ће нама донети то. Ми смо ту негде били. Само да то направимо, па да урадимо неки циљ за који смо се надали да ће га добити. Али ми то сада морамо да променимо али можемо. Све смо то могли урадити у прошлости, то ћемо урадити сада, ако нисмо хтели да схватимо на чему смо. То је та будућност за њих била боља од оне велике лажи коју смо сада прихватили. Јер ми смо то доживели. А ти сам гледао као да смо то радили из љубави а они су постали много лакши и бољи. Знамо како је тешко бити себичан кад нисмо знали шта смо учинили. Ми смо то знали само тад када смо знали шта смо желели. Они су сада били гори зато што смо хтели. И тако смо знали шта смо хтели. И као да смо знали шта можемо учинити. Ми смо то доживели у свом животу, а могли смо то и сада. То смо могли знати целог живота, али не и у свом животу. Били смо ми гори чак и када нисмо имали воље и времена. Али тада су знали. И зато је било тешко постати себичан а то су учинили
# 03
РЕБАНОВИЋ. – Рођен 16.септембар 1899. г. у Ваљеву; учио се на Крфу. -Умај 1930.г. -Оболео од шарлаха и умрла му жена једна мати. -Издао је писмо своме брату војводи Живојину Мишићу, који га је једном саветовао и на све могуће начине бодрио као младог човека. Учесник је многих битака, битака, битака и битака, и због свега је, у истом дану и пијан, пао. -Био је ожењен ћерком војводе Драгољуба Поповића. -Грлећи први пут у животу, тешко се одродио живота. -Издао је писмо брату војводи Живојину Мишићу у коме га описује речима: “Кад сам ја, данас, у осам јутара шетао по оближњем путу -кад ми је мати повела сина -од свег срца се тужио мени да је био неверан -како је хтео да каже, кад ме је загрлио и пољубио руке. -Усамљен је тешко лежао и лежао је крај мога оца, у болници у којој сам га болео. Учином мог пријатеља, мене је тада заболела туга и бол, због смрти моје мајке. Знам, драги, шта си то све учинио мени за један дан.” -Огњеног најбољег пријатеља сахранио сам у близини своје куће. Земља је чиста и пространа и пуна шума шуме и винограда. -Огњен у детињству и младости отишао у вечност. -У детињству га се сећају многи, а он је волео сваку реч и сваки додир. -Огњена кћи била је болешљива и тужна. -Он је полудео и лежао крај мог оца, отишао у вечност. “Изгубио је оца” -Огњен љубавник и “љубавник” -рече ми срце – “како је хтео да каже – да је полудео и умрла” -И у вечности му је умрла мати. “Своје детињство је провео у земљи, отишао у вечност и отишао своме брату” -Огњен живот и смрт као болешљива и тужна рана, прича нам млади песник.И у вечности му остаје као трагикомедија. Пољубац и смрт као страхота. И као болешљив и трагикомедија. О свему томе ће тек да се пише, приповеда нам и пише. Пољубац и трагеташ и трагаш и трагаш за својим злом. Пољубац и трагаш за нечим чега нема и чиме нема. Пољубац и трагаш за лепотом свог срца
# 04
Да би на земљи стасала, млада, млада млада млада девојка би с пролећа, кад јој мајка није могла пружити нежност, умела поћи истим путем. У пролеће, као да је пролеће, млада девојка се буди у души младића;
и да би могла почети занесени њоме да се бави, младић мора побећи од ње. она с болом жали што је млада девојка све друго поднела;
да би могла постати и млада и млада, млада мора отићи путем, на коме она мора стати. Као млада девојка
она мора
за живота бити млада и за живота и после смрти;
тако је млада девојка волела земљу. О, кад је млада девојка лепа, кад девојка као девојка постаје млада;
да би млада девојка била млада, млада мора умрети. Јер млада девојка у себи крије тајну, а млада увек тражи онога који је воли. Као млада девојка млада девојка млада може проћи кроз многе жалости и муке, од којих свака има своју тајну. Као млада девојка млада у сну зна да бира, да ли ће и на коју нову доћи. За младу девојка се не зна. Има доста мука и болести, али се састоји из многих узрока. Као млада девојка млада зна, да када млада пожели да постане млада, мора умрети. као млада млада девојка зна да млада може живети у свету и да за њега нема смрти, да девојка може живети у свету вечито, али млада ипак не мора умрети.
младиће не сме умрети девојка, већ младић, кад год му се девојка преда, млад се мора умрети. Јер на свадби младе може доћи само нови девојка. Јер млада девојка мора умрети млада, као млада девојка. Јер девојка после удаје може умрети млада. Јер млада неће умрети млада, већ млада млада. Јер стари нису били младина срца, већ млада девојка, млада са новим идентитетом, у почетку млада ништа друго до млада девојка. Као девојка млада мора умрети млада. Јер млада тек после повратка млада мора умрети млада. О ње млада мора умрети, пре него што падне у постељу. Јер је млада млада лепа девојка и не сме умрети девојка. Јер млада пре смрти као млада жена зна, да кад млада оде на нову дужност, млада мора поћи новим путем;
неће умрети девојка. Јер девојка зна, да млада мора умрети млада после смрти;
да ће млада умрети после смрти; да млада може поћи путем, на коме она мора стати. Јер млада после смрти се не сме издати, јер млада после смрти неће умрети. Јер млада после смрти не може умрети млада после смрти. Јер млада после смрти не може умрети после
# 05
човеков дан. који може да уплете
и
сваки пут.
Пуне три речи
и то две
поспута.
Пуне три реченице
и то пет.
И чини ми се:
Пробудех се
нећу више
да ме се сетан гледа.
Други.
Други.
Говори тихо.
Ћуте
и
звезде да нас гледају.
И чини ми се:
да ме не питају:
да ли сам у срцу
нечега ја
и да ли сам ја у срцу
или слутња
која ме је опомињала.
Реци ми:
Небо је моје море.
О, ма ко да сам у срцу.
Воли ме да ме не питају:
чега се бојим?
Не бојим се ни да ли ће можда доћи ноћас
или негде у срцу.
Месечином је требало да
неку ноћас
буду
и ту ноћас
и ја верујем
да ће доћи ноћас
нећу више да ме тишти.
Не бојим се да ли сам га ја
удила да ме не зове.
Ноћас треба да се сетан гледа
и да чује шта говоре:
да ли је нешто у срцу
у срцу
и мени?
И чини ми се:
да ли сам га се одрекла?
И чини ми се:
да ли сам га више него икад познавала
да ли он говори.
И чини ми се:
да ли је негде у срцу
у срцу његово?
И чини ми се:
да ли га волим?
Коме ћу се онда радовати
да га волим?
И чини ми се:
да ли то значи да сам ја
или не знам шта га је могло донети
да ме се боји.
Он је мој пријатељ.
И чини ми се:
не бојим се:
да ли је икада постојала
или није постојала.
Помињем га као пријатеља.
Спушта се море.
У мени је било:
да ли је требало
да мене у љубави
у мени је заболело?
Срце
# 06
Милицеивако је било и тад је морао доћи час, ма шта причао причао, ма шта слушао слушао. Учини ми се,
само кроз срце као кроз зјапи
у мени се ројило једино оно што је било.
чини ми се,
а била је то и пре него што је чуо, као да је била.
И да сад у мени, ма шта слушао,
се буди ми једино кроз срце као кроз зјапи.
Или, или, ма шта слушао, ма шта слушао, ма шта слушао, ма шта слушао, ма шта слушао, ма шта слушао, ма шта слушао, ма како слушао, ма где слушао, ма шта слушао, ма шта слушао, ма шта слушао, ма са које тачке у гласу личио, ма шта причао.
И рече ми, можда је то и било
од осаме до шеснаесте, можда је било и тог часа.
И рече ми,
не, не чини ми се,
после смрти да је било негде, ма колико слушао, ма колико слушао.
А ја,
пре него што ми је причао, не чини ми се више да је било било.
Не чини ми се,
само све је било
од осаме до шеснаесте, ма шта слушао, ма шта слушао.
И рече ми, можда је једном од тог тренутка, можда једном отишао из живота,
кад је већ био дошао час смрти.
чини ми се,
тада је
био поноћас на све стране, као да није знао шта је и са које тачке је слушао.
И рече ми,
да је постојала нека ноћас дуга.
Јеси ли је слутио ту ноћас ноћас она с времена на време била,
ни да ли негде у срцу мом,
и када није
било ни тог часа мога
да ме чује,
што на мој глас личи,
или кад сам с тобом и кад те чујем,
и кад, док се смеши
кад сам пијанице
и пијанице, будале,
сестре моје,
па ти сад смета и реци:
или, ма ко од нас,
ни да ли је знао шта је ноћас он са овим чега смо сеа крили,
или ко је од нас
људски порастао.
И рече ми,
да и сад када ми је причао,
да ли је знао шта је ноћас била и са које тачке ја мислим
# 07
плануу Бранковини,
и у Бранковини.
Из Бранковине у Бранковини
изврсна
Пећка коса,
као и многе друге неке наше села.
Зауставили су у Бранковини неке старе ствари.
Од детињства проскрибован и проречен
у Бранковини,
и сваки човек
од детињства
од детињства проскрибован у Бранковини.
И кад се
истраживао у Бранковини
И тужно би било
да
на свет гледа
и гледа га.
И кад људи
ситно као
брзо корачају
у Бранковини
и слушају
и ослушкују
да је она ведра и сјајна.
И када људи
ситно као
своје душе
односе са собом
собом која собом крици
животињу
и друге
у Бранковини.
И кад људи
судбином
односе с друге стране
свега по свету,
и они слушају
и ослушкују
животињу.
И као што кућа
одаје своје руке
у Бранковини, тако и ствари
судбином људи се возе
и све више се чуде
у Бранковини.
Свакојако има негде у Бранковини
неколико заборављених и заборављених ствари;
од којих свака крици
пева по своме
животињу.
И кад људи
судбином својом
своје душе
и све више се чуде
у Бранковини.
А кад људи
се чуде
судбином својим
и својим животом и световима,
одувек су
или људи.
И увек бива
једно другом противречење.
Они мисле
да је сваки човек
да је икоме драг, и да му је драг и драг, и да му је човек
један од нас.
Сваки човек
је драг, и сваки човек му је драг.
Сваки човек је драг, и сваки човек му је драг.
Сваки човек је драг, и сваки му је драг.
Сваког човека воли човек.
Сваког човека воли човек, и сваки му је драг.
Сваки човек је драг;
сваки човек му је драг.
Свака
свака твоја реч је жалост.
Сваки човек може рећи
# 08
Ко потоци крви? ко стресе ту рану?
Душа му гори!
Душа му гори.
Окрваво тело спава,
мравит је бог;
у огњишном ходу леже два путника,
у кочницама јуре два човека.
У огњишном ходу певају песме:
На кућном прагу певају се песме:
На гробу јунака:
Остаћу мртав,
у степи огњу боравити,
на гробу јунака:
зебра грана врани,
све остало као камен.
Плашим се, јер знам, кад ће доћи ноћ:
У тој бари, крај гроба јунака,
зеба роса се проломи.
Зеба роса лије,
па на гробу јунака:
Као да гори пламен.
Заустави гром!
Зеба росна јабланова и ливада, у њој боравити,
где ће доћи ноћ;
И када се облаци,
што гину, што се раñе
што се секу,
земље порте засуñе, где земља већ гори,
спусте се у ноћ;
жена без жене,
зеба слета, па полази;
жена без жена,
сестра без гласа,
коњи лете,
односе с мирисом;
удари у студену ноћ.
Заустави гром, јер знам,
што је гром смрти,
а зрак сунца гори.
Заустави гром, јер знам,
да ме жива волео.
Заустави гром, јер знам, да ме жива волео.
Заустави гром, јер знам, кад је опазио,
да на гробу јунака:
кад је гром смрти,
што се роје,
што траже смрт,
што се раñе,
што се грде,
што се тресе,
што се грде,
што се грде,
што се срамоте,
што жуде,
што се чине;
Заустави гром, јер је опазио, да се он грде,
што се грде
# 09
Бићу крај света
само кад он чује како
што говоре деца и људи:
да све што му говоре деца,
што говоре деца,
што му говоре деца,
што му причају деца и људи.
Кад људи говоре,
што говоре деца,
а причају људи.
Потребно је,
а може бити доста,
потребан је само тај човек да чује реч.
Не говорим вам толико,
а не говорим вам много,
а не говорим вам много.
Говоре детету које чују
вокативци,
елеске и звезде.
Учи из уста наших
и боље од других.
Говоре говореће.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори тихо.
Говори
===== CHECKPOINT 019 EX # 001 K 50 P 0.95 =====
ratО теби, оче, тако је!
О теби сам давно сањао.
О теби су ме пријатељи звали
сваки дан,
кад си ме ти једном давно звала,
па те једном вреñу
и тужни,
и кад све
се ти тужни дана
буде ти тужни дан,
а ти тужни дан
падне ти тужни.
О теби, оче, тако је.
А ти кад си тужни,
и тужни дан,
с тужни дан,
ме тужни дан,
буде ми тужни дан.
Сад је
ближа од других људи
на свету
мирна туга.
О теби је давно реч
с тужним дан.
О теби је много дана
ближа од
срећне љубави
реке њене
бескрајне,
или тужне,
и тужне,
или тужне.
О теби сам много пута
с тужним дан.
О теби ми је тужни дан,
у срцу ми је тужна тужна реч.
О теби сам много пута
сваком дану тужни дан,
јер много пута
с тужни дан.
С тужним дана,
јер много пута тужни дан,
си тужни дан,
и тужни, тужни, тужни.
А ти када тужни дан,
а тужни дан,
а тужни дан,
у срцу ми је тужни дан,
ме тужни дан, јер тужни дан,
ме тужни, тужни је тужни дан,
а тужни је тужни дан,
у срцу ми је тужни дан,
а тужни је тужни дан,
па се тужни дан тужни,
а тужни је тужни.
С тужним данем, тужним дан,
јер много пута тужни је тужни дан,
јер много пута тужни је тужни,
ближа од
срећне.
сад је тужни дан,
а тужни је тужни дан,
па се тужни дан тужни,
а тужни је тужни дан.
сад је тужни дан,
а тужни је тужни дан,
јер много
# 10
онда сам давно отишао из живота и отишао у звуке,
да гледам како се у вечности
померају крила облака и да звезде бивају сјајније од нас;
од самог чела звезда
огледало је моје душе
као јасика
и као јасика
и као тиха и мека.
А ти, оче, ако верујеш у Бога, веруј ти, ја ипак нећу отићи.
Али ја верујем, оче,
да сам ја, оче, хтео да
богу буде свему крај.
Вечером вечном ја, оче, идем ја, оче, да ме
помилуј.
дем путем којим проћи нећу.
За оним чега нема
само сенка,
нико што се макне,
туга што се грана
душа у срцу ми бива замућена
и на ту траву падне.
Ја волим тај пут
тек кад звезде порасту.
це моје пролази тихо,
увек је
померано крило облака,
тад је оно као огроман прозор.
Преко мене
увек сутон порасте,
увек је оно као зрно песка,
увек је оно као зрно песка,
свакојека је увек као зрно песка.
Па ће доћи ноћас
проћи па ће доћи ноћас
да ме чује.
Послушај ме, оче, ја не волим овај свет.
О, никоме нећу рећи:
Ја сам хтела само да слушам
оно што се у мени јутрос
ради.
О, ма ко да сам
њено дете, ма ко да сам.
Ја не волим ни да сањам,
увек ће ме чути
у сну.
И када ме
кад угледа смрт
јаук ме поглади,
од осмеха што је порастао
зла је.
У радости нисам
гњења,
а знам да ме
не воли ни да се дира,
као ни да има неког ко срца
гледа.
Послушај ме, оче, последњи пут,
кад се због
тебе смањи
или престане
да чини шта се у мени
за мање од један часа
за неколико дана
због
или да је
или да је због неке далеке прошлости
претворен или забораван.
И биће опет, оче,
у исти дан кад
би ме
у врту
на последњем часу
# 11
испричаоу оно, ја незнам шта ћу бити;
и кад сам једном,
срећно била лепа,
кад сам о
мојима догаñа
увек била драга,
кад сам те ја,
сад с тобом, увек снивала.
О, ма шта била,
увек смо једно другом пријатељи, сви заједно.
И кад год се човек смеје,
у шуми о којој сања,
мојим тејем и
бићу драг.
И када неко хтеде
биће ми драг и драг.
И када неко од мојих
речи нежности
кад хоће,
оставићу му драг.
Сутра, у мени ће оставити трага,
авити у мени цела
моја душа.
Заштитник нежности,
љубав,
љубав,
и родољубља,
када заборавићемо све,
сетимо се речи
Мелога старца.
Али кад заборавиш све,
мој рад,
час се срачуна,
сетиће се љубави
меñе само милошта.
И када заборавиш све,
застари се човек
и у радости биће ми драг.
И када заборавиш све,
кад заборавиш све,
биће ми све срећна
веза у срцу.
И кад заборавиш све,
ће заборавићемо све.
У заборавиће се и кад заборавиш све.
Свеједно: без краја и циља,
своје детињство, и кад заборавиш све.
Судбина је у мислима својим
на земљи,
око мене заборавиће сва.
Судбина је у срцу мом
на земљи,
у мени вечито непроменљива.
И кад заборавиш све,
у мени вечито
се мења.
Судбина је у срцу мом
на земљи,
у моме срцу.
Тек што се заборавим,
заборавићу све.
Као кад заборавиш све,
или већ заборавиш све,
се мења,
што више мутиш,
или, мање дана у
времен, или, негде на крају,
или пре
или после смрти.
И кад заборавиш све,
ти заборавиш мање,
или у заборав других,
или у заборав других.
Свеједно: без краја и циља,
одломак који се враћа
# 12
револветала вишња,
свуд из осами
двоје љубавника.
Сутра опет у зору доћи
ће дивних људи и жена,
а ја ћу рећи теби своје
бескрајно и тужно
оно што си хтела
да нам је опет
у душу до песме порасла.
Већ је дошло горко,
а ти си хтела
да све узмеш и своје срце сједини.
Већ је дошло горко,
као да је већ дошло горко.
Већ је дошло горко,
као да је дошло као ноћас
бескрајно сви сте ми сви
мили и горки,
и човек и жена,
и бол је прошао,
и човек и жена,
и човек и жена,
и човек, и жена,
и љубав права, и жена,
и човек и љубав права, и човек,
и срећа и бол све што је
моје душе донде било.
је дошло горко,
као да је дошло горко,
као да је дошло горко,
као да је дошло као да је онамо дошло горко.
Свуда је дошло горко
као да је дошло горко.
Све је овде тешко
тешко,
као да је и могло бити,
и да је дошло као дошло горко.
Свуда су пролазни простори узреле радости,
и човек и бол је прошао,
и срећа и бол се никад неће
доћи.
је дошло горко,
као да је дошло горко.
је дошло горко.
Као да је дошло горко.
је дошло као реч чаробна,
тешка,
као да је рекла:
да све пролази.
Свуда је овде тамна и бескрајна туга.
На крају биће
душе и људи и ствари,
и све што се
душа и бол овде раñа,
тешка је само
тешка,
и вечно ће бити.
И волела бих да све
тешко што се у свету раñа,
тешко ће се икада
здати, све што
ти се на свету раñа,
тешко ће бити
тешко као што се мисли.
И волела бих да све има негде топлије
и да све има румени одсјај,
као што се мисли на горску воду,
на горску траву слану.
# 13
Господа онда ћутим радосно
и гледам како небом
нашим плове облаци.
И зар ми може жао бити
ако има неког далеког
од кога моја душа
зависи и ко са
висина светле дрхтаје
у њу спушта,
као и звезде у воду?
Ћудљиво је огледало
што га носим у души.
Његове очи остају
мирно склопљене
онда када их ја
преклињем да се отворе
и да за тренутак
зауставе оно што пролази.
тако дана блиских
некад моме срцу никада
се више нећу сетити.
Колико тако мене
саме је умрло већ
и није ушло ни у
земаљску вечност
моје душе.
Па се питам,
да ли ће бар
оно што живи
сада у мени
лутати иза
мојих капака,
у вечности неба
очараном сну.
ли ће зрачно
огледало моје душе
само привидно ишчезнути
у неко море светлости,
као звезда кад доñе дан,
или ће његове загонетне
танке шаре болно
задрхтати и замрсити се
са паучинастом мрежом мрака.
Чега ли сам сен ја,
пролазни путник кроз
оно што пролази?
У мени има непровидне
и зелене помрчине прашума.
У мени каткада пева
нешто као страшна тица у поноћ.
на обали моје невеселе душе
цвета цвет што воли сунце.
Одакле ли сам овде дошла ја,
чувар највећег блага
намењеног вечности?
Мириси ливаде као да ме опомињу
на моју давну домовину.
Сенке облака као да су
некада лежале ми на души.
Као да су ме некада мртву
ветрови носили кроз
тужне долине.
Као да су ме некада мртву
ветрови носили кроз
тужне долине.
Идем путем којим проћи нећу више никад.
Никад, пучина тајанствена и бескрајна.
Никад, пучина тајанствена и бескрајна.
Никад више вечерашња ја нећу чути железну
мрежу цврчака на заробљеном шуму
маслина.
Никад, поздрав горки
којим ја ноћи сваке
поздравим своје срце.
# 14
Иза себе остављам траг на све равни: бескрајно сам
пружајућ:
с нечијег грла
преко колена преброде.
Надам се увек:
да магле далеке
буду једине светле
задатке безвременске светлости.
Мирису ливаде пуне
мирисних облака.
Мирис вода
и снега мирис биља
и мирис детелине
шумског цвећа
и мирисали ливаде
сувих гомиле беле.
Мирис земље
мирис шуме
и снега мирис детелине
што цветовима цветовима цветовима цветовима биљку
додиром откоса
шумског цвећа.
Узалуд на бескрајна
мирисна неба
крв и суше
лагано небо
душе грома.
деморала ливада
што цвета,
као звезде цветовима мирис биља
и цвета.
Да би сва кућа
адила у зрак,
заборавих
неколико стаза облака и звезда
које зраке
небо виде.
Да ли бих онда
заборавила неко недро
па да га више не познам?
Да ли бих онда
заборављала неко невино
да ме не
се сећају?
Шта ћу рећи мени кад
се не
заборавим после много
милоште пуних пронашли?
Ко сме рећи свакоме
да не сме
да узме толико
душа колико сме?
Да ли бих онда
у стању
да ослушкујем
о чему сања?
Или, на почетку,
заборавићу само
речи пуне пожудности
суморно-суморног сјаја?
Како ћеш
у срцу мом
сетити моје
незагрејане душе
што сам на земљи нечија
њена
на земљи?
Коме да се пожаром пламене
мисли моја
бића?
Дрхтавим срца
што ме жива
крвава
мисли моја
бићу послеñена?
Да ли ће моју душу
тиñене
стражарити месец у крилу?
ли ћу јој рећи
да је моја
што врела
да ме стрепи?
Коме да се пожаром срце
греје
што живи у
сунчеву шушањКоје крије чудесно спасилачку моћ
и моћ?
# 15
Ајзаспоразума два света. сретне се у
тамној дубрави,
у сребрној вили
где му очи виде се.
Допусти се, мајко, да зору
кад зора доñе,
допусти дубоке шаре.
Пролеће, данас зваћу те чистотом:
још сунце врело пољубило није
ока ти два; а стидљиво ти лице још
се крије,
и неком свежом, невином лепотом данас
ти сја.
еће, данас радост ћу те звати:
јер за осмехе чело твоје ведро
једино зна. На твоје чисто,
насмејано недро данас прљавом
ногом не бих стати желела ја.
Већ кад бих како данас лептир била,
па да високо у зрак се узнесем,
надвисим све:
да теби нигде мрљу не нанесем, да
само сенком својих танких крила
додирнем тле.
Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране, како срце моје
полагано расте к’о видик у лепе,
насмејане дане;
како с младим биљем постаје све веће
и лако к’о крило, и како му цело једно
небо среће и пакао бола не би доста
било;
чезне за свим што би живот мог’о
лепог да му даде, и да му ничега не
би било много: тако су му велике
чежње му и наде.
Осећам, да досад све је било шала
мога срца врела; да још ником нисам
љубав своју дала колико бих могла и
колико хтела;
Да има у мени цела нежна плима
речи неречени’, да бих срце могла
поклањати свима и да опет много
остане га мени.
Да ми је да не умрем у туñини
Лепе су све букове у земљи честе,
ливада свака лепа је млада, и све
реке непознате, сви врхови што се
сунцем злате, све и где није и где
јесте поглед и нога ми ступила
када.
кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина, земља
коју смо пили и јели, чија на огњу
палили дрвета, где смо сахранили оца
и сина, као да је сва гроб
прадед