Autogenerated Poetry by Desanka Maksimović

# 01

Али, ја се на земљи бојим
да ће љубав твоја која с
сутоном у срцу воли
побећи ако се каже, као што се мисли,
бити равнодушна ако се мисли људи
у исти мах.

# 02

И знам, и као земља и као
живот, и као сан, и
жудно и горко као сан, и
као радости и болове који се
душе јаве, и
буду суморне и горке, све
већ давно као
жудно и горко буде.

И знам, и као река, и
као извор
срећа и туга, и као
живот радости и бола, и
као извор
срећа и бола, и као
живот радости и бола

# 03

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догаñа у мени, ни да ли
ће ми срце
уморно да се смеје
на чедна и тужна
на уздахима и да ли ће
моја душа у
сваку песму коју
сам ја волела, уморно да се
моли.

# 04

Ја спустих главу на срце,
задрхти срце, и моја
бескрајна жеља за љубављу, и
задрхти срце, и моја
бескрајна жеља за лепотом, и
мисао за лепотом, све
већ давно прошлост и
све ће бити
под тобом.

# 05

Не бих могла волети без туге
ни радосна привити на недра.
Роñена сам да живим у
земљи бола, да ми
срећа и срећа иду испод
свода мог срца.

Роñена сам да живим у
земљи бола, да живим у слаткој води
пролећа и занесена срца
пролећа и бола.

# 06

Дању је спавао мој први љубавни цвет,
часови су ми са вршка
палили дрвета,
кад сам га
пружила крај отаве, воћки и воћки,
кад сам
с тобом била и ја,
кад сам ти дала стотину
дивних речи, и
кад сам ти по стотину пута хтела рећи да је од
пролетњег срца испаштала,

# 07

Помаља усне да ми не
буде негде на
уму, па да
узлетим! Нашта то и чему?

Помаља усне да ми не побегну!
Нашта то и чему?

# 08

Или ће опет крај мене
доћи ти дани моји, дани кад сам с тобом.

Или ће, негде крај мене
доћи ти дани, ти
сеци, дани кад сам с тобом.

О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је у
нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.

Нећу им рећи да ли из осаме
жеñи, умора, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше да ли нас је
ради нас, или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад
очи наше често спајао у
сазвежñе жедно; ни да ли
сам ја или си ти био рад да
тако буде –
или нам је било свеједно.

Нећу им рећи ниједан слог једини шта
је могло, ни да ли је могло нешто
да уплете и сједини душе наше кроз
читав век; ни да ли је отров или лек
ово што је дошло ономе што је било.

Нећу им рећи да ли је отров или лек
ово што је дошло ономе што је било.

Нећу им рећи ниједан слог једини шта
је могло.

Нећу им рећи ниједан слог једини шта
је могло.
Нећу им рећи ниједан слог шта
је могло.

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догаñа у
мени вечито: да ли опија
топло као шуме наше с
пролећа, или тиха и тужна
ћути у мени речито.

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догаñа у
мени: да ли опија
топло као шуме наше с
пролећа, или тиха и тужна
ћути у мени речито.

Никоме нећу рећи каква се
због тебе песма догаñа у мени: да ли опија
топло као шуме наше с
пролећа, или тиха и тужна
ћути у мени речито.

Никоме нећу рећи да ли се
радосна или болећа песма
догаñа у мени.

# 09

Бацих се каменом у матицу речи
сликови се одазваше као планински
ођеци, разгртох гране, магле, траве,

јавише се песме као што се јаве
преплашена птичија јата на глас
људскога створа, почеше мисли да се
роје и као пчеле да се једна о другу
хвата.

Бацих се каменом у матицу речи
сликови се одазваше као планински
ођеци,преплашена птичија јата на глас
људскога створа, почеше мисли да се јадају.

Бацих се каменом у матицу речи
сликови се одазваше као планински
ођеци,преплашена птичија јата на глас
људскога створа, узидах у матицу речи
сликови се одазваше као пчеле да једна о другу
хвата.

И би песничко замонашење.

# 10

Ресаховином је застро
наш глас, ођек тужни
случајно је
наш глас, наше су очи сада
као стреле на хартије: наше
кад се наше мисли окрету, кад проñе на
мале планине, кад
буду пуне облака; кад
волећемо земљу, кад
своје болове надопуњавамо.

И наше руке сада
као стреле на хартије:
кад се наше мисли окрету,
кад своје болове предамо,

# 11

Знам, некад као да ме није ни било;
а кад се урезао у моју душу и
заборавим, као
себе моје биће, као
сјајно биће са кога сам газила
измеñе и трагала
за нечим чега нема.

И знам, тад заборавићу да је све било,
душа моје душе се угушила, и
болела, и
крилила, и остала бића моја

већ у сузу, јер ни мене није било; а
кад се сетим како сам је прошлој
души прала, постала
душа моја као ласте, и остала бића моја
већ у сузу, јер ни мене није било.

# 12

Ако живот изда
опет се мора умрети, без
земље и душе, и
мисао таква да се мора умрети, као
душа
будућа, већ није ништа.

# 13

Ма живела хиљаду година,
нећу никада чути како из
нечијег срца жалосни мирис биља лије,
небом је плима
нечијим меким мирисом
с нежним прелива.

Ма живела хиљаду година,
нећу никад чути како из
нечијег срца жалост и мирис бола бива,
као цвет што му тек с
нечијим меким мирисом
с нежним прелива.

# 14

Не чини ли ти се, благе успаванке, што их с
најдражих уста хтео чути, гласови о којим
увек са жудњом сневаш, по свој васиони
да су разасути?

# 15

Ја сам жена и не волим више никад
свакодневне снове и пијанство оног
мутног склада што љубав се
зове.

# 16

Били смо једно другом пријатељи, а
срца су нам се у свакоме песма о
нашим сновима слила.

# 17

# 18

# 19

И чини ми се, негде
људи сад пролазност имају на
уму, па ће доћи ноћас
на наш брег да насмеје
се свему што бива.

# 20

За оним чега нема
душа ми гори и лута, и голи и голи, јер
све пролази. И чини ми се, негде
људи сад пролазност имају на
уму, па ће доћи ноћас
на наш брег да насмеје
се свему што бива.

# 21

Као кад се враћају из воденице,
спокојни, драги,
јер мене је живот задавио.

Као кад се враћају из воденице,
спокојни, драги,
јер мене је умрло већ мање,
као да је било много пре.

Као кад се враћају из воденице,
спокојни, драги,
јер мене је умрло већ мање,
као да је било много пре,

Као кад се враћају из воденице,
спокојни, јер ме је умрло већ мање,
као да је било много пре,

# 22

Ја, као непознати сам
човек, и као створен у
сутон изнад сунца, као
човек и као створен у
сутон изнад сунца, нећу се сетити тебе.

# 23

Ја знам, на другог свет,
да ли ће овај цвет што мирише на мене у
свету, на живот и на земљу, као
дозирну цветну круну,
дозира мирисовима што га је моја
песма загрлила.

# 24

У мени се пре детињства ниче
и у мени спава чежња,
чежња и чежња за свим
што је испод свода.

А када као дете не осетим,
као ни себе, као ни анñели,
да је оно ушло у мене
као душа моје младости,
као равнодушна жеља моје душе,
да се бави зрачном лепотом,
као бића сребрна доламска рука,
као душа моје мајке,
као да је сва моја душа у љубави,
као да је сва моја
душа моја душа у љубави.

# 25

Она тужно шета улицом и чека,
гледајући у дубоко очајно
болно лице младе жене.

А подмукло лице младе
жене са кртом и видљивим цветом
гледа у дубоко очајно лице
младе жене.

# 26

О, ма ко да си, остани ноћас
крај мога скута, никуда не
полази. За оним чега нема
душа ми гори, и боли, јер
све пролази. И чини ми се, негде
људи сад пролазност имају на
уму, па ће доћи
ноћас на наш брег да
поумиру.

А када ноћас
све крај нас протече, доћи ће
ноћас на наш брег да радосно сви
поумиру. Грлице тихе брдом
нашим столују и јецају меко.

Ноћас на наш брег да радосно сви
поумиру. Грлице тихе брдом
нашим столују и јецају меко.

# 27

Не знам шта да се крије у
мисли људи, ни
теби не би доста било да
знаш шта значи
твоја мисао.

# 28

Ни срце моје, мисли поклони, само речи
су пуне, све говоре.

Ничије мишљење не бих могла бити
мисли које умете
да се тихо буде.

Ни срце моје, мисли
осећам да ми је душа туñа,
нити срце моје, нит мој живот, ни
твоја мисао.

Ни срце моје, мисли поклони, само речи
су пуне, све говоре.

Ничије мишљење о нећу знати шта да се крије у
мисли људи, ни
твоја мисао.

нити срце моје, мисли ми поклони, само речи
су пуне, све говоре.

Ничије мишљење не бих морала знати бити
мисли које умеле
да се тихо буде.

Ни срце моје, мисли
осећам да ми је душа туñа,
нити срце моје, нит мој живот, ни
твоја мисао.

Не могу знати шта да се крије у
мисли људи, ни
твоја мисао.

Ничије мишљење не бих морала бити
мисли које би умеле
да се тихо буде.

Не могох знати шта да се крије у
мисли људи, ни
твоја мисао.

Не могу знати шта да се крије у
мисли људи, ни
твоја мисао.

Ничије мишљење које не бих морала знати бити
мисли које умеле
да се тихо буде.

Не знам шта да се крије у
мисли људи, ни
твоја мисао.

Ничије мишљење о нећу знати шта да се крије у
мисли људи, ни
твоја мисао.

# 29

Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је у
нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.

Нећу им рећи какав је, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше да ли нас је
ради нас, или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше да ли нас је
ради нас, или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад
очи у души нашој, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше да ли нас је
ради нас, или ради других
кадгод болело.

# 29

Доñам у небо и чека ме песмом птица
Мирис биља и мирис детелине
и мириси из башта
и поноћног бола.
У истом гнездуоћи узећу те на
чело књига и
септембарски крај.

О теби нећу говорити људима,
ни кад им не ометају мисли,
ни кад буду заморне.
Волела бих да не седиш у
југу док се не видиш ти са
собом.
Побрала сам ти, у мени каткада,
речи љубави и
љубави као песме дуге;
да не седиш ни у
југу док се не видиш ти са
собом.

Волела бих да не седиш
и да се не видиш ти са собом.

Сто путања до земље теби је
кадар по десет пута оаза.
Волела бих да не седиш ни у
југу док се не видиш ти са
собом.

Сто путања до земље теби је
кадар по десет пута оаза.

Пред отвореном књигом крај ње вичу деца, жене и ја.
Доñам у небо и чекају ме песмом птица
Мирис биља и мирис детелине и мириси из башта и
поноћног бола.

У истом гнездуоћи узеће те на
чело књига и
септембарски крај.

О теби нећу говорити људима, ни кад им не ометају мисли, ни кад
буду заморне.

Сто путања до земље теби је
кадар по сто пута оаза.

Волела бих да не седиш и да се не видиш ти са
собом.
Сто путања до земље теби је
кадар по десет пута оаза.

Волела бих да не седиш и да се не видиш ти са
собом.

Сто путања до земље теби је
кадар по сто пута оаза.

Сто путања до земље теби је
кадар по десет пута оаза.

Волела бих да не седиш ни у
југу док се не видиш ти са
собом.
Сто путања до земље теби је
кадар по сто пута оаза.
Волела бих да не седиш ни у
југу док се не видиш ти са
собом.

Волела бих да не седиш и да се не видиш ти са
собом.
Сто путања до земље теби је
кадар по сто пута оаза.
Волела бих да не седиш ни у
југу док се не видиш ти са
собом.
Сто путања до земље теби је
кадар по сто пута оаза.

Волела бих да не седиш и да се не видиш ти са
собом.
Волела бих да не седиш ни у
југу док се не видиш ти са
собом.
Сто путања до неба теби је
кадар по сто пута оаза.

Чини ми, у мени каткада, речи љубави и
љубави као песме дуге;
љубави као песме дуг;
Јер анñели и радости које си ми
по сто пута оаза.
Јер анñели и радости и радости који си ми
по сто пута оаза.

# 30

Михаило Ковић је детињство провео у родном граду,
тамо где је и пре младости волео цвеће и
пољану.
У то време,
прво, као и увек, знала сам да ме
неће љубав само ако
пробудим љубав свог скута.

У то доба била сам један од првих наших питомаца,
и затим смо заједно ишли у друге школе,
да се с радошћу забавим и забавим.

Све ми је било мало
нежно и
природно, као и сва нежна нежност, и
мисао, и жудња за свим,
љубави и
срцу који ми је пао у
смех, али који је ипак остао у мени.

Као и увек, тако је и сада.
И чини ми се, негде у
доба када ми се душа
пробудила у нежности, и
врлинама које смо заједно волели,
или са којима смо заједно плакали,
као и сада, чини ми се, негде у
доба кад ми се душа
пробудила у нежности, и чежња за свим,
љубави и
срцу који ми је пао у
смех, али који је сада јеван у сјају.

Било је све као и увек,
и све ми је било доста
нежно и
природно, као и све ми је било доста
нежно и
срце које смо заједно волели,
или са којима смо заједно плакали,
као и сада, остаћемо у мени један човек и
срац у вама који је некад плакао,
а данас је јеван у сјају.

# 31

Куда ћеш сама?
Сасвим сама.
На дланима ћеш ми на срце пасти
на дланима.
Куда ћеш сама?
Ко ћеш ми као ветар с неба
вечер с неба плава
пловити реком?
Куда ћеш сама?
Ко ћеш ми као ветар с неба плава
пловити реком?
Ко ћеш ми као ветар с неба плава
пловити реком?

Куда ћеш сам сама?
Ко ћеш ми као ветар с неба плава
пловити реком?
Куда ћеш сам ја сама?
Куда ћеш сама?
Куда ћеш сам сама?
Како ћеш лежати толико бела?
Куда ћеш сама?
Куда ћеш сам?
Куда ћеш сама? Хоће ли
ти лежати толико бела?

# 32

Нећу им рећи да ли је твоја реч од мене остала.

Нећу им рећи какав је и са ким си ме икада заједно разговарала.

Нећу им рећи да ли је и када до тебе дошло, ни да ли је живот свих
наш случај.
Нећу им рећи каква си ми била
лица из врта праведника;
нити срце оних са којима сам плакала кад ме је мати извукла као жива.

Нећу им рећи какав је, ни да ли је мој живот твој или љубав твоја;
нити срце оних са којима сам ти била;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи каква си ми била
лица из врта праведника;
нити срце оних са којима сам ти била.

Нећу им рећи да ли је моје било било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.

Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти била.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.

Нећу им рећи да ли је мој живот мој или љубав твоја;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти чинило.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти чинило.

Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са које сам ти била.

Нећу им рећи каква си ми била
лица из врта праведника;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти
извукла као жива.

Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти
извукла као жива.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти врст извукла као жива.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти
извукла као жива.
Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти
извукла као жива.

Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти
извукла као жива.
Нећу им рећи каква си ми била
лица из врта праведника;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи каква си ми била
лица из врта праведника;
нити срце оних са које сам ти била.
Нећу им рећи каква си ми била
лица из врта праведника;
нити срце оних са које сам ти била.

Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са које сам ти била.
Нећу им рећи каква си ми била
лица из врта праведника;
нити срце оних са које сам ти била.

Нећу им рећи каква се моја песма која ми је

ваздан радовала;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са којима сам ти била.
Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти
извукла као жива.
Нећу им рећи каква си ми била
лица из врта праведника;
нити срце оних са које сам ти била.

Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти
извукла као жива.
Нећу им рећи да ли је моје било;
нити срце оних са које сам ти била.
Нећу им рећи какав је и са ким си ме ти
извукла као жива.
Нећу им рећи каква си ми била;
нити срце оних са којима сам ти била.

# 33

Сад ми се чини да све пролази и
неће више људи да
се бави ни тиме шта
ће бити.

# 34

година је протекла у знаку обележавања сто хиљада векова од стварања до сада. Свакога часа на живот и на слово људе и ствари бацало се ругло, а на човека опијена лица бацало се ругло. Спаваћу на бини неког човека или група људи и биће све тако. Ја ћу у томе још
остати страни
ни на раскршћу које не сме бити ни за чим, ни чиме, ни чиме, ни чиме.

Тукли сте се са свим тим кад вас је живот прогутао, а ви као да се надујете да ћете умрети. Ја нећу
остати страни
ни на раскршћу које не сме бити ни за чим, ни чиме, ни чиме, ни чиме, ни чега.

Све своје туге само почините, а све своје
сваког часа у вама гине.
Све своје туге само сањате, а све своје
радосну смрт са вама, јер
после смрти ви се предате као жива бића свету.

све своје болове само почините, а све своје
радосну смрт с вама, јер
после смрти ви се предате као жива бића свету.

Све своје туге само почините, а све своје
радосну смрт с вама, јер
после смрти ви се предате као жива бића свету.

Све своје болове само почините, а све своје
радосну смрт с вама, јер
после смрти ви се предате као жива бића свету.

Све своје болове само почините, а све своје
радосну смрт с вама, јер
после смрти ви се предате као жива бића свету. Сви
радосну смрт с вама, јер
после смрти ви се предате као жива бића свету. Ви се предате као жива бића свету, а све своје
радосну смрт с вама, јер
после смрти ви се предате као жива бића свету. За вашу жалост и срећу која се у вама раñа,
растаћете и љубав која у вама срца
носи, и иде до смрти.

Ако се волите љубављу која буја у вас, а у вама се реч живота појављује,
можете и преко ње у
да се нећете радовати као жива бића свету. За вашу радост и срећу која се у вама диже,
догодиће се и ваша радост и срећа која у вама спава.

За вашу радост и срећу која у вама спава,
догодиће се и ваша радост и срећа која у вама спава.

Ако се волите љубављу која буја у вас, а у вама се реч живота појављује,
можете и преко ње у
да се нећете радовати као жива бића свету.

За вашу радост и срећу која у вама спава,
догодиће се и ваша радост и срећа која у вама спава,
догодиће се и ваша радост и лепота.

За вашу радост и срећу која у вама спава,
догодиће се и ваша радост и бол.

За вашу радост и срећу која у вама спава,
догодиће се и ваша радост и срећа која у вама спава,

За вашу радост и срећу која у вама спава,
догодиће се и ваша радост и бол.

За вашу радост и срећу која у вама спава,
догодиће се и ваша радост и срећа у вама стоји.

За његов величине и величине, у васиони
били су благословени часови
на уснама његовим, за
сад су неприметно сви часови
на њему се клели он
Господ, и сам свет и за
сад су благословени часови
на њему се клели он.

За његов величине и богатство, у васиони
били су благословени часови
на њему се клео он.

За његов величине и величину, у васиони
били су благословени часови
на њему се клео он.

Залутала је мало кућа да сазнам да ли је
онога или није, али
за њега је као трн и дете болно
по болу и несвест или су му због
неке од његове лепоте и његове неме, а бојим се да и сам
је болно по њему.

# 35

А теби си дала срце да ти
говори после смрти,
пружи видике у тами и златној
били смо у њему до данашњег дана.
А теби си дала срце да ти
говори пре смрти, када
ти си се опила и сва као душа.

И мени си дала срце да ти
говори после смрти, када
ти си се опила и сва као сан мој
дала.
А теби си дала срце да ти
говори после смрти, када
ти си
кроз крвоток и сан дечака загрлила.

А теби си дала срце да ти
говори после смрти, кад
ти си се опила и сва као сан мој
дала.
А теби си дала срце да ти
говори после смрти, кад
ти си се опила и сва као сан мој
себе су моја крила.

# 36

Учиниће ми се да живим само од успомена.

Речи ће ми цветна
песма кад једном у живот
продре и кад љубав ме не
посвршава.

Кроз радости тешких путања
испуниће ме сећања на минутом
кругу; кроз
радове с болом и најдражим
сутоницама и речицама, и
двором и кошуљом, и бистом, и песмом.

# 37

Надвисио је све, од милоште речи,
сваки топли израз, сваки топли израз
ваздан, сваки топли израз, сваки шум, у сећање
нашим очима, у сећање на
суседова.

Све више се на њему и у
душу увлаче мисли које само у сну тишти,
и невидљиве у
мени суморне речи.

Све више се на њега и у
душу увлаче мисли које само у сну тишти,
и невидљиве у
мени суморне речи као да
једнолико јадају.

И свуд се у његовој
души смањује број речи,
душе се полако суше и
каква се нежност у њему диже.

Све се више на њега и у
души опада и опада,
никада више нема
човека без душе и без
свих нежности, ни душе ни сна, ни сна, ни гласа.

све се више на њега и у
душу увлаче мисли које само у сну тишти,
као да
једнолико јадају и бивају,
никада више нема
човека без душе и без
свих нежности, ни сна, ни гласа.

све се више на њега и у
душу увлаче мисли које само у сну тишти,
као да
једнолико јадају и
какав се додирни пут измеñу душе и санира.

све се више на њега и у
душу увлаче мисли које само у сну тишти,
као да
једнолико јадају и
к каква се нежност у њему диже.

све се више на њега и у
душу увлаче мисли које само у сну тишти,
као да
једнолико јадају и
к каква се нежност у њему спушта.

све више се на њега и у
душу увлаче мисли које само у сну тишти,
као да
једнолико јадају и
какав се додирни пут измеñу душе и санира.

Све се више на њега и у
душу увлаче мисли које само у сну тишти,
као да
једнолико јадају и
какав се додирни пут измеñу душе и санира.

# 38

О, ма ко да си, остани ноћас
крај мога скута, никуда не
полази. За оним чега нема
душа ми гори и лута, и голи, јер
све пролази. И по растанку, као
жени сељаку,
падне му жао да л’
те знам?

И ођедном, болно је свега безброј
душа ми гори и лута, и голи, јер
све пролази. И по растанку, као
жени сељаку,
падне му жао да л’
те знам?

О, ма ко да си, остани ноћас
крај мога скута, никуда не
полази. За оним чега нема
душа ми гори и лута, и голи, јер
све пролази.

Срце ми поклони. Мени
случајно пољуби
ја, ноћас
крај мога скута, никуда не
полази. За оним чега нема
душа ми гори и лута, јер
све пролази.

# 39

Ја се питам, ко ће да узме срце
наше, ко ће да узме срце и да га
неколико дана
покрије?

# 40

Све пролази у светлости, и само што се живи,
све пролази. О, ма ко да си, остани ноћас
крај мога скута, никуда не
полази. За оним чега нема
душа ми гори и лута, и голи, јер
све пролази. И чини ми се, негде
људи сад пролазност имају на
уму, па ће доћи ноћас на нас
брег да насмеје
се свему што бива. Облак у сутон изнад
времена је, па ће доћи ноћас
на наш брег да радосно сви
поумиру. Грлице тихе, брдом
нашим столују и јецају меко.

Тек кад сви оду, тамо ноћас
некуда ниче час у наш брег да радосно сви
поумиру. Грлице тихе, брдом
нашим столују и јецају меко.

# 41

Ти кишу волиш, ево киша пада,
пролеће је и сунца тиха,
сјај пада, све
моје сузе теку као
шкриња у булевару.

Идем путем живота и не
знам, кад изићи из врта
крај страза;
спустити се овде, у шуми мирисати,
свакога часа
кад се човек буди, и у
животу душа наших
не чини.

Облак у игру је стао
случајни младић што
иза страза стоји,
рећи: “Срела сам га овде, само на пустом брегу
оштрана: “Ти кишу волиш, ево киша пада,
пролетњи дан је као
пролеће и сунца тиха,
сјај пада, све
моје сузе теку као
шкриња у булевару.

# 42

само од мене се диже
свака нада
да ће се негде
на једном
небеском пространству
у висине вена још икада
рећи.
Само сам с тобом разговарала,
једно за другим шаптала
ономе чега нема.

# 43

Помисли, добра, на радост
у што има људи срца
који бол гину.
Помисли, благо, на радост
нечега што ће с тобом проћи,
иза оних што су плакали,
у оно доба кад људи гину.
Помисли, благо, на радост
у оно доба кад људи гину као жива бића.

# 44

Сто пет километара до ушћа реке,
испод кога још с пролећа
се не види ништа,
где тишина од
хладног неба
у рукама
свих до зенице све је
тешко.

# 45

Боже суморни,
неколико дана
ближа она мени,
односи радости
са мном.

Боже суморни,
неколико дана
ближа она мени,
а никада саму себе не гледа.

# 46

Реци ми сад све
тражим помиловање за тебе,
и то ми неће бити доста,
биће ми све жалије.
Помисли све што ми се допадало,
тражим помиловање за тебе.
И увек ми се чини, кадгод у
часу, кад год у нечијем гласу с тобом
падне мрена.И чини ми се,
биће ми све жалије
када ти живот не би ни драг.

# 47

а ко да си,
биће ми срце топлије
од пролећа овога.
Ма ко да си,
биће ми душа после смрти мутна.
Ма ко да си,
биће ми жао да те је моја душа опазила.

# 48

е чини ли ти се,
неко тихо зове:
ДОðИ К МЕНИ,
ПОЖУРИ,
ПОЖУРИ, ПОЖУРИ.

Не чини ли ти се,
безброј неких грла
нечијим меким гласом
умиљатим да ти говори:
патим, патим, патим.

# 49

Већ давно сам те
разликовала
од недореченога,
себра што пада с грана и
спреман да те закитим
кад за тебе приñе,
од онога ко просипа по вази,
до оног ко просипа по паперти
и туñини сја,
па да на земљи сја,
за љубав милошту,
док се не срачуна,
док се не забележи.
За тебе се сад
сад само на земљи сја
као свила,
као свила.
Да л’ те можемо ставити у вази
кад се вратиш с грана,
сад би нас било страхота.

# 50

И када си се већ срела с мирисом на њега,
кад му зрак сунца подари сјај,
кад зрак сунца му даде драж,
као што му је, у сну, било и
што бива,
тамо где га ветар утеши,
како на земљи блуди,
и у вечности сине,
и у вечности му не би било повратка?
Није ли, драги, и твоја душа
кад је у твоје руку пила
кишну од старости,
као и ти кад се као камен уз
сахне с постања?

# 51

Све је сад пролазно:
само за један час
доћи ће дан,
дан, ноћ,
сутра, у дан,
сутра, док све остало неñе, док се човек не
дочекује,
изуми.

само за један час
загонетне нека
туга римована, болећа,
болећа, и свака нека
бестелесна, болећа, болећа.

Јер од утужености може се
само за један час прећи.
А тако, ако су пођеднако и за цео век,
од искони се једино може
однети ништа, све се састоји у томе,
када све бива.

# 52

Ћудљиво је
што као да сан дечака
што сања
мора да има својства
и стои измеñу две стопе,
што све као да сања
први пут.

# 53

е говорим вам овако:
не знате ни ви ни они шта о мени знате;
нико не зна шта ми је рећи.
Знам, као непознати чути,
и чути из тамница срца васиона,
и чути из срца

као из бајке што се у
огледало враћа,
и видим како васионски чујем из
далеке далеке земље.

У души је зрно песка,
које се у
зрелим руку за руку, и мисли ми све што
се у
часовима раñаñа и смејем.

У души је зрно песка,
које се у
часовима раñа и смејем,
које се у мисли човекови и мисли
мисли мисли све што се у
часовима раñа и смејем.

Одакле вама ја ту реч чути не знам,
ни она је на небесима.

У души је зрно песка,
које се у
часовима раñа и смејем.

У души је зрно песка,
које се у
часовима раñа и смејем, мисли све што
се у
часовима раñа и смејем.

У души је зрно песка,
и срце је на земљи оно.

# 54

Не чини ли ти се, драги, да на свету још нема ни дна, ни срца?
чини ли ти се, драги, да живот тек није ни глади ни жар,
а да ни у вечности ни у вечности
није ништа:
ни мртве ни живе,
ни живе ни уморне ни неме,
ни живе ни уморне ни неме?

Не чини ли ти се, драги, да би на свету још има вере,
неко ко живи у сјају и сања,
и ко мисли својом главом:
да има неколико нежних и нежних тела,
и да му је све само да би се смело,
увек, икоме је свеједно, чисто и необично:
да има неколико нежних тела,
и да све је као живи песак?

# 55

Мирно ли је било:
ако и све што је са овога света,
једно те исто;
једно је рекао:
да све ствари су имане негде крај пута,
и све што је са оног света:
једно те исто;
ако и све што је са оног света,
што се мисли са оног света,
мисао моје душе би се стисла:
мирно ли је:
само једно те исто.
Мирно ли је, драги, дошло једно те исто:
мирно ли је: неко да је разишао се?
Мирно ли је: и једно те исто:
неко је рекао:
да све је оно за шта сам ти се јаО;
једно те исто:
само једно те исто;
мало је рекао:
да све је од тог света:
и да све ствари не постоје ни за шта;
и та реч за коју сви жале,
као пламен за којим жиже сви, ма шта са оног света:
да све ствари су од тог света:
и просипа са неког света:
све ствари су моје у лепе очи:
и моја лица су моја у њима: ја, драги, и ја.
И над животом преда мном, ја се слажем:
<s>За мене је живот кратак и пун створења. Знам, једном као песник хтео рећи,
да све што се у мени збива, пролази, пролази, али ја ипак
чукундед кога волим,
а верујем и страсно га волим.
Али, све што ми се у мени збило,
као што се у мени збило.

# 56

Ћуте благо сви зраци,
као илузије што се јаве у њој,
као илузије што се јаве кроз њу.

Ћуте благо сви зраци,
као илузије што се јаве у мени,
као јасике што се јаве у мени,
као илузије што се јаве у мени.

И када сви зраци поново засипају
ту душу тица јазбина, нестаће у мени
огледало где се путеви укрштају,
као илузије што се јаве у мени,
као тице јазбине моје,
као илузије што се јаве у мени.

# 57

Никоме нећу
заборавити никад
предање да ли је живот негде
провела и где умирала;
нико толико
заборавити неће;
безверемено ћу им
славити срца
са речитошћу срца.

# 58

Тражим помиловање за свадбе,
а неудашна сам била:
а могла бих
да заñем у вечна крила,
да опет волим нове
сузе и радости.

# 59

Па, једна од њих –
ближа к мени –
и пре мене –
била је сасвим без снова:
Иза себе на пустом брегу некад је,
можда, као брату
по оцу била лепа.

Али, ма ко да је била,
некада је била сасвим страна мом гласу;
кад би се могла спасити,
кад би била сасвим чудна,
била је све:
тад би се могла у мени
нешто врло дубоко залутати,
само би се могла кроз ноћ пробудити.

# 60

а мене је свет тек мали и
можда је и по нешто већи: месец непун;
детињасто је сунце
што у радости дрхтаво заче,
детињасто је у мени,
а ја га не познам.

Можда је и то што га волим,
што га волим први пут.
И мене има много:
догодиће се опет,
доћи ће опет.

А ја волим друге
као што су мене очи наше остале
као што су и мене
сетиле
као што у вечности
Смелише се у мени многе љубави
и многе радости
као што су зоре
и у вечности радости наше остале
као да и самоће и имају у мени своје
радости.

За мене је свет негде у сазвежђе жедно;
таму он је
срце своје заплело.

његов одсјај звезду на небу
неће се никада

ити звезда с неба
нити звезда с неба
ти с неба.

За мене је свет само мали и
душа моја бескрајна.

чини ми се,
него све је мени или није:
она је мени и мени свет,
заробљена у светлости поноћној,
заробљена у светлости месечине.

И ја волим друге
као што су и у мени и у мени:
за себе волим другог,
за себе волим друге,
за себе волим друге.

# 61

Грлили смо више
од неколико смрти,
а њу су једино
узели срца моја,
па бих онда
по њој отишао у вечно
живота.

Грлили смо више
од неколико смрти,
а душа моја све више се хлади.
Грлили смо више
од неколико смрти,
повезали смо се више
од стотину душа
са стотину тела,

а онда нам
ћуташе душа са Балкана тла.

Грлимо испод пепела
незаст свега,
исто као душа биља
гори у пепелу жутим цветовима,

и задрхти до дна.
Грлимо по земљи жутим цветовима као у сновима и
борцима и жутим цветовима зује.

# 62

О, кад би знао
да је љубав маслачков пелен,
да сунце воли
свуд по
часовима мир душевни,
да човек који му не би
волео да му рубине
твоје душе
лепе, да не може да издржи
несаницом измирну
болну хтење,

па да му пољима греје,
да му срца
бију мирисна
облаци, да му је срце топлије од анñуñе речи,

и да љубав може да се излечи,

и човек који му срца
своје топлије засмеја.

# 63

Не, немој ми прићи!
Има негде горе неке горчине
у којој се само
осећам
сама.

Не, немој ми прићи!
Има негде горе неке горчине
у којој
свакога трена
ломим цвет.

# 64

Тако ми срце пуно
И ма шта чинила, осећам, увек се радовала.
И ма шта чинила, ма шта чинила, патила сам.

И ма шта чинила, много волела.
И ма шта чинила, мање је волела него она саму себе.
Срећа је твоја када се будеш радовала.
О, Боже мој, само знам:
Да, Боже мој, кад будеш радовала.
И ма шта чинила, знам како не.

# 65

Србија је велика тајна: зна она
колико тако далеко сме
и са кога се може
угледати.

# 66

Већ после лета
позови да се осврнем:
Шта ћу рећи оцу кад ми каже:
Тако је, оче, тако,
Тако је, оче, тако, тако, тако.
Причај ми да данас размишљам:
Да ли звуке смеха има негде на небу, у вечности?

# 67

Све што је могло,
можда је морало доћи.
Све у мени је моје да се борим смехом.
Широка ливада је моја страна, дуга као и људи;
и дан када ми је живот дала смисао,
сада треба да волим, као што бих волела кад бих могла,
да вас молим, да ми пружите руку,
да вас утешим нечим што ће доћи после мога повратка.
А ја онда све известим:
Како то све што је ушло у моје срце,
све је било као негде на земљи,
и није било тако.
Како је све што ми је утеха и бол;
остала је моја страна.
Можда је могло доћи већ у пролеће,
али је било много тек сада.
Не знам више ко ће коме рећи.
И можда је могло доћи и болно.
Али ја као да ми је жао што нећу више моћи
бити у крилу смрти.
И чинило се негде на земљи да је живот кратак.

# 68

Не чини ли
да за срећу људску,
има непролазног сјаја плима
који сваки човек има с болом и са жаром,
као с болом и болом,
као с болом и без туге,
као с болу и са болом:
и бол долази
из тајне узрока оног што је
загледано и што бива;и бол долази
из тајне узрока оног што се збило,
као сета снова што се јаве,
као рој
спокојно сплећу
као над тужном реком
успомене на њу.

# 69

Наш случајни сусрет у клупи
препуној осмеха,
лица ватрене маште и осмеха,
као очарано,
заборавићемо на њега у његовој,
нежности наговештају,
у његовој дубини о којој смо сви
у његовој дубини били
слични
лику у какав смо се загледали.

Заборавићемо на њега као на далеку мету
у коју смо га, као аветиња о кавезу
и у наручју сахранили
у путу дугом шеснаестак јутара.

Заборавићемо на
последњег сунчевог зрака
огледало његове љубави и роморе
и његове жудње за
нашим домом.

# 70

Ниједним више часом нисмо
своје мисли живота
своје лепоте убили
само зато што нас је љубав повела
на пут живота
и запазиле да она није
или постојала.

# 71

Чим се сретнемо,
одемо до њих ја и Бог.

И једном, када
се сретнемо,
и они поново постају
једно другом пријатељи.

Чим се сретнемо,
мили људи се враћају.

# 72

Можда у то доба
у земљи још има људи више него пре;
можда је и то врло просто, умесно,
као што је и могло би се рећи.
Само је неколико људи:
једно за другим,
па је и
свака кућа чиста.
Прво у земљи још
пекавци верују у Бога,
слично осталима,
и они више и не
истину верују
јесницима о слободи,с
ве у Бога сумња.
Само је неколико младића,
свега стотину,
за трпезу носе сите;
пекавци верују у Бога,
апсане сите и хајкачи.

Само неколико младића верује
незнању,
не чини ли се,
ни за чим се у свету не бори?

# 73

И враћаћу се, враћаћу се,
али не вечно сунце,
никад вечно камење,
већ давно заборављених
грана, бескрајних река,
бескрајних злоба.

# 74

Поезију нам је, драги поете,
поезију и њу пренети,
и пренети,
а затим је, пучину
себе
и уз колевку
сазвежñа, пренети.

Песник је песник
који
песми надвисује и врх надсветле висине.
Песник је,
поезију је и
изволео и умије пренети.

Песник је,

поезију и њу пренети,
као песме у запећку,
што уз њу
сузбносније бива.

Песник је само
шума и лутка,
сумње и неснаñања,
суседања и буре,
суседања и терме,
истања и склада,
свуд по болу и неснаñања,
узлета и болна,
сазвежñа и буре.

Песник је и
сазвежñа и буре,
сузбноснији и радоснији.

Песник је и
сетник,
суседник и болни;
суседник и болни;
суседник и болни.

Песник је и
песма и чар,
и од истог трена до данашњег,
па све до сада.

# 75

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим да волим,
а за нечим чега нема у срцу,
а све што ми се у дубини збива
онај што се састоји или се због чега туга
тешко гриже. Јер срце воли и мисли,
има довољно радости и туге да га срце може једном
зовем именом. Јер срце воли и мисли,
мисао и љубав могу
остати у срцу мом.

# 76

И волела бих да
свакога трена
у срцу моме
немири суза
прве топле дрхтавице
или неба
сваког трена.

# 77

Мој драг саде,
Потребно ми је много нежности,
речи, милоште речи,

и много нежности,
и много нежности.
Потребна ми је топла добродошлицом
и пријатељском, невином,љубављу.
А ја као дете
Волела бих да све
буде како рекнем,
потребно ми је примирје.

# 78

Возимо се. Покрај пута
разасута села леже.

Ко потоци после буре
коњи јуре, лете, беже.

Врх потока и шипрага
топла, блага вечер пада.
Возимо се. Сања цвеће.
Гле, почињу и светлаци,
лете знаци, да се пале, и
из магле трепте сиве круне.

Возимо се. Покрај пута
разасута, села леже.

Ко потоци после буре
коњи јуре, лете, лете, беже.

Врх потока и шипрага
топла, блага вечер пада.

Возимо се. Покрај пута
разасута, села леже.

Ко потоци после буре
коњи јуре, лете, беже.

# 79

Возимо се. Покрај пута
разасута села леже.
Зрикавци су ми рекли које
у путу сретох:
“Ближи се, ближи лето.”

Возимо се. Покрај пута
разасута, села леже.
Гле, почињу и светлаци,
лете знаци, да се пале, и
из магле трепте сиве
као живе звезде мале.

Возимо се. Покрај пута
разасута, села леже.
Ко ће који пут у
цвет скривени негде
на коме се сада
крај вода раñа?

Ко ће у путу срести:
“Ближи се, ближи лето.”

Возимо се. Покрај пута
разасута, села леже.
Ко ће у путу срести:
Возимо се. Сања цвеће;
мирис слеће са ливада.

# 80

Возимо се. Покрај пута
разасута села леже.
Ко потоци после буре
коњи јуре, лете, беже.

Врх потока и шипрага
топла, блага вечер пада.
Возимо се. Сања цвеће;
мирисно и лако пада.

По бескрајно нежном, тужном,
насмејаном животу
снег нема краја.
Возимо се. Сања цвеће;
шибље, жита, лете, лете.

Гле, почињу и светлаци,
лете знаци, да се пале, и
из магле трепте сиве круне.

По бескрајно нежном, меком
и далеком небу плаву
насмејани дан се чини
наставак наше
у детињству игре.
Поред пута стабла вита,
шибље, жита, лете, беже.

По бескрајно нежном, меком
и далеком небу плаву
насмејани дан се чини
наставак наше
у детињству игре.

# 81

Не чини ли ти се
да најслаñи снови у сузе теку
претворени многе?
Не чини ли ти се,
негде као плима нечија
нежност према теби расте,
и просипа се ту
пред твоје ноге?

Не чини ли ти се,
неко тихо зове:
доñи к мени,
доñи, доñи.

Не чини ли ти се,
негде као плима нечија
нежност према теби расте,
и просипа се ту
пред твоје ноге?

Не чини ли ти се,
негде као плима нечија
нежност према теби расте,
неко тихо зове:
доñи, доñи.

Не чини ли ти се,
неко тихо зове:
доñи, доñи.

Не чини ли ти се да говоре капи,
да ођекују сви простори сури:
пожури к мени,
пожури, пожури.

# 82

Заñе ми да верујем,
да ти је срце сад пролазно
само на земљи
небо где никад пре
тад нисам
хтела
остати
на земљи,
с пролећа никада више
тебе оставити нећу,
и никад више нећу чути
свега чега нема.

Заñе ми да верујем
да ништа велико
са овога света
не чини радост
онима реч,
па да, ма колико могла бити
бића са овога света
туга је
туга земљи.

# 83

Срце треба да живи свој вечни певајући смер,
сад у нежности,
свакој човек је кадар да сваки стихом ваздан угледа у срцу.

Срце треба да живи свој вечни певајући смер,
сад у нежности,
свакој човеку је кадар да сваки стих у срцу своме осети у себи целом.

Срце треба да живи свој вечни певајући смер,
сад у нежности,
свакој човеку је кадар да сваки стих у срцу свом држи у себи целом
свакој човек је кадар да сваки стих у срцу свом воли цео род.

# 84

Временом ме је растуживала нежност бола,
час сам га волела
сваком згоду кад бих му с руку
поклањала
светле минуте.

И кад год ме је срела,
увек ми је
песма цветна
туга као суза цветна
ти мени по душу.

# 85

Не морамо се растати да би
могли да разумемо
колико су му велике ствари,
колико често
страст и болести
и шта му може донети
та ова роса и радости.

# 86

Чини ми се да си ми само
познаник био или пријатељ драг.

Чини ми се да је твоја љубав у
нашим сновима,
на видику
на зенице ока,
на срцу
спокојни били,

# 87

И увек ћу се сетити како се то догодило.
Као библијско откровење,
једном сам се једном враћала на овај свет.
Али никад на овај свет нећу поћи,
само једном.
И ма сунце да се смрачи,
само једном.
Не, никад нећу стићи.
Нећу стићи. Јер мене не воли дан,
дан,
дан,
дан.
И ма шта да се тужно збива у срцу мом,
сваку ће радост стрти стрти траком.
Прелива се река
као усамљен цвет што са
висине врхове косе спушта се наже на моје груди.
Прелива се река
као усамљен цвет што са
висине врхове косе спушта се наже на моје груди.
Прелива се река
као усамљен цвет што са
висине врхове косе спушта се наже на моје груди.
И ма шта да се тужно збива у срцу мом,
сваку ће радост стрти траком.
Прелива се река
као усамљен цвет што са
висине врхове косе пење се наже на моје груди.

# 88

И ма шта да се тужно збива у срцу мом,
сваку ће радост стрти траком.
Као библијско откровење,
само једном.
О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг, или пријатељ драг, или пријатељ драг.
Нећу им рећи да ли се срце моје
доста загрлило.
Нећу им рећи да ли срце моје је топлије од мога,
с нечијег срца.

# 89

И у туñини болу
кад се уруши,
светлост се лије,
отопи, и сруши,
као да је живот
Погубљен у мале
гајаће зраке.