Aco Šopov (Macedonian: Ацо Шопов; 1923 in Štip – 1982 in Skopje) was a Macedonian poet. He was considered one of the most important poets of Yugoslavia. He took part in World War II in Yugoslavia (1941–45) and his poems written at the time were published as Pesni (Poems) in Belgrade and Kumanovo in 1944 and in Štip the following year. Pesni was the first poetry collection published in Macedonian in SR Macedonia after the war.

Šopov was a member of the Macedonian Academy of Sciences and Arts (1967) and a corresponding member of the Serbian Academy of Sciences and Arts (1968).

He graduated from the philosophy department of the Ss. Cyril and Methodius University of Skopje and the Higher Political School in Belgrade. He was president of the Translators’ Union and the Writers’ Union of the Socialist Republic of Macedonia in the 1950s and 1960s, and of the Writers’ Union of Yugoslavia from 1965 to 1969. From 1970 to 1977 he was a diplomat.

Example of Autogenerated Poetry in Aco Shopov's Style

Од близина на езерото ја слушнав страшната бучава,
од близина на мојот разурнат дом,
тој глас како на дланка се разискривува,
срипа и од врвот на светот се шири
како глас на стариот војводата како на дланка се разискрива некаква невидлива бучава.

Станав ли, не ли? – Не знам.
Но знам како се разденив во вселената на моето детство.
Беше тоа час и време на еден долго смируван
и скротуван ѕвер,
Но утредента сето тоа пак се повторува,
низ леглата на пожарите
и без крик како негова верна лика
понесен исчезна во вселената.

Љубов моја, мое од најчиста роса исковано име,
ти секој ден доаѓаш да ја смируваш твојата утроба,
земи ме, мила, изведи ме,
изведи ме под својата широка и смирувачка стреа,
изведи ја оваа птица низ леглата на пожарите,
низ леглата на пожарите од кои зеленило пука.

А јас се стремам и понатаму да се борам.
Седам во еден лимен сој, да стигнам до моето старо дрво,
и животот во овој тежок товар го фрлам во бунарот на мојата историја,
во кој ќе се чувствувам како да сум заробен од старите и сега изгубени детства.
Бурата полека се шири,
а овој пламен од очите на луѓето од овој град на својот народ.
А оваа невидена битка ќе ги зближи луѓето во еден здив.
И во овој свет на ѕунат пожарот од очите на луѓето
од овој град на својот народ.
А оваа битка ќе ги зближи луѓето во еден здив.

А телото мое закоравено се извишува нагоре,
и со очи синолички на земја
и со лице на црвен штрк
како од врв на земјата под Исарот,
со страшен свиреж на гласот на детството недетство
како од врв на земјата се крева
благата октомвриска вeчер.

Пријателе, знам, не е секогаш така
и како ќе се смири.
Понекогаш се извишува високо,
како од врв на земјата на моето детство.
Имам пријатели, но само еден така
и радост носи и светла човечка мака.

Светот – свет што векува.
Македонија – свет што ви дава живот.
И на сите вас.
Македонија – свет што векува.
Светот – свет што ќе ја бои Македонија.
Околу вас се отвора светот –
свет што ќе ви донесе здравје.
Светот – свет што го чека твојот народ.
Светот – свет што нема да најде нов свет.
Светот – свет што ќе ги заборави сите

Well, It's not a Rocket Science, You Know ...